Špicerov dvorac

Uvreženo mišljenje je da je dvorac sagradio Nemac Edvard Špicer jedan od suvlasnika Beočinske fabrike cementa, pa samim tim nosi i njegovo ime Špicerov dvorac

    foto: Dušan Nikolić
    Podeli
  • params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?> params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?> params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?> params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?> params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?> params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?> mainImage->description ?>




Priča o ovom dvorcu bi mogla da počne ovako: Nekada davno u malom mestu Beočinu, živeo je bogati industrijalac Edvard Špicer koji je sagradio velelepni dvorac u kome je sa svojom porodicom živeo srećno do kraja svog života. Međutim, splet nesrećnih okolnosti je ovom zdanju odredio tužan kraj. Nekada velelepna građevina sada je ruina kojoj se ne zna dalji ishod.

Uvreženo mišljenje je da je dvorac sagradio Nemac Edvard Špicer jedan od suvlasnika Beočinske fabrike cementa, pa samim tim nosi i njegovo ime Špicerov dvorac. Ne postoji mnogo podataka ali ono do čega je došla grupa istraživača je da je Edvard zapravo mađarski jevrejin rođen 1845. godine koji je svoj život proveo u Beču, Budimpešti i Beočinu. 1898. godine je sa svojim poslovnim partnerima Henrikom Orenštajnom i Semjuelom Redlihom kupio od Josifa Čika fabriku cementa. Te godine je sagrađen i dvorac.

Ove tri porodice nisu bile povezane samo poslom već su bile isprepletane i rodbinskim vezama, što u to vreme nije bila retka pojava jer je tako kapital ostajao u krugu porodice. Bitno je pomenuti da su upravo ove ti porodice zaslužne za ubrzanu industrijalizaciju i razvoj Beočina. Sagradili su školu za obrazovanje radničke dece i uveli prve elemente socijalne i zdravstvene zaštite radnika.

Najlepši dvorac u Evropi

Ali, da se vratimo mi našem dvorcu koji je po mnogima kalasifikovan kao najlepši u Evropi. Sagrađen je u stilu eklektičke arhitekture. Za one koje ne znaju, a i ja sam bila jedna od njih, eklektizam kombinuje više istorijskih stilova: antički, srednjovekovni, klasicizam i modernizam. Projekat za ovaj dvorac uradio je Imre Štajnd čije je najpoznatije delo mađarski parlament u Budimpešti. Mada, neki tvrde da ga je ipak projektovao Ignjac Apar, učenik čuvenog Imrea. Po onome što je od dvorca ostalo može samo da se naslućuje kako je nekada izgledao. Zgradu ukrašava veliki broj dekorativnih elemenata u obliku zmajeva, žaba i zmija koji su napravljeni od maltera, keramike i kovanog gvožđa. Neki od tih ukrasa su i dalje na svom mestu, a neki su otpali i strpljivo čekaju u dvorištu koje je opasano građevinskom ogradom sa upozorenjima da se ne prilazi.

Zidovi oslikani jarkim bojama

Prozore Špicerovog dvorca su ukrašavali prelepi vitraži, zidovi su bili oslikani jarkim bojama, plafon prekriven drvenom oplatom sa ornamentima, a centralni hol krasio je kamin od Žolnai keramike. Od svega toga ostali su samo tragovi po kojima možemo jedino da zamišljamo koliko je to raskošno izgledalo. Ispred i iza dvorca je bio park koji je imao ogradu od kovanog gvožđa, a pored dvorca se i dalje nalazi pomoćna zgrada u kojoj je boravila posluga.

Više puta menjao svoju namenu

Henrik Orenštajn i Edvard Špicer su umrli pre prvog svetska rata, a u dvorcu je ostao deo Orenštajnove porodice. Oni su pre drugog svetskog rata napustili imanje bežeći od nacizma. Prema zvaničnim informacijama niko se od naslednika nije javio posle rata da potražuje svoju imovinu. Čak se niko nije javio ni u vreme restitucije. Za vreme Drugog svetskog rata u dvorcu je bilo sedište Nemačke vojne komande što nam daje i odgovor zašto nije uništen. Posle rata dvorac je više puta menjao svoju namenu. Do 70-tih godina u njemu je bila škola, a zatim je postao Dom kulture. U prizemlju je bila biblioteka i širom Jugoslavije poznati restoran, na spratu je bio radio I atelje pesnika Mike Antića. U dvorcu su gostovali poznati pevači, održavale su se igranke, organizovale svadve i maturske večeri, snimani filmovi, novogodišnji programi i spotovi.

Sve je to izgledalo divno do 1986. godine kada je podignut novi kulturni centar i kada je dvorac potpuno izgubio svoju namenu. Tada je počelo njegovo propadanje. Dvorac je od 1997. godine pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i ja bih im toplo preporučila da ga više ne štite. 2016. godine su sprovedeni neki sitni radovi na krovu i to je otprike to.

U svakom slučaju preporučujem svima, da ukoliko se nađu u blizini Beočina obavezno odu do dvorca dok još ima makar nešto da se vidi. Kao što sam rekla, po onome što je ostalo može se samo naslutiti kao je nekada izgledao. Nadam se da će neko uraditi bilo šta da zaustavi dalje propadanje. Rumuni su čudo napravili od izmišljenog lika (mislim naravno na Drakulu), ove porodice su zaista živele u Beočinu.

Tekst: Biljana Krstić Nikolić

Fotografije: Dušan Nikolić

Komentari(0)

sortiraj